Lejla Farđami – NAJBOLJI MUŽ DO SADA

Lejla FarđamiJa sam udata žena
čiji je muž Smrt.
Moj muž, Smrt,
poljubi me
pre nego što krene na posao,
uzme kofer pun čitulja,
nežno zatvori vrata za sobom
kao da ne želi da komšije podseća
na ograničenost njihovog postojanja,
dosađuje Azraelu
koji radi prekovremeno još od Postanja.
Smrt me nikad nije udario
ni podmitio,
Smrt je zadovoljan saznanjem
da se nikada neću razvesti
ili naći nekog drugog,
Smrt mi govori da je lud za mojim zubima, lobanjom i kičmom,
da će čuvati moju vilicu i krhke zglobove
kao što bi čuvao malog letećeg dinosaurusa
„kariku koja nedostaje“
u svom arheološkom muzeju ljubavnica.
Smrt je toliko veran da me nikada ne bi napustio zbog druge žene
i toliko je velikodušan da bi mi poklonio svaki pedalj zemlje koji bih poželela.
Svaki put kada osetim nostalgiju života na zemlji
Smrt me podseti na krila prebačena preko praga
i šapne: „Misli na let.“

* sa engleskog prevela Jelena Mandić

Lejla Farđami (Leila Farjami) je savremena iranska pesnikinja, rođena 1972. u Teheranu. U Ameriku se preselila za vreme Prvog zalivskog rata (1980-1988) koji je vođen između Iraka i Irana. Farđami je objavila četiri zbirke poezije koje su prevedene na nekoliko jezika. Bavi se i psihoterapijom i prevodilaštvom, na persijski je prevela Pesme Kabira, zbirku poezije istoimenog indijskog pesnika iz XV veka. Osnovala je književnu digitalnu datoteku Sherophone koja na svake dve nedelje objavljuje po jednu pesmu savremenog iranskog i stranog pesnika. Trenutno živi i radi u Kaliforniji.

***

Mapirajući opseg tema od patrijarhalnog doma, preko simboličke figure Oca do braka kao društvene norme kojom se sputava i domestikuje žensko telo kao eksluzivni posed muškarca, savremena iranska poezija osvešćuje poziciju žene subalterna, one koja je unapred ućutkana, i koja po rigidnim pravilima zajednice ne može čak ni artikuliše svoj glas. Upravo zbog markirane pozicije društvene ginofobičnosti, upravo zbog tabua koji prepliću ingerencije države sa za ženski subjekt smrtonosnim prerogativima „svete zaje-dnice“, u izabranoj poeziji iranskih pesnikinja biva posebno univerzalno i humanistički osvetljen uski prostor feminine pobune u tekstu.

Lejla Farđami koristi ispovednu epistolarnu tehniku da bi se „izravno“ obratila ocu, uspomeni na njega, skrutinizujući svoja lirska, nevina, skoro ljubavna sećanja na njegovo detinjstvo iz čije senke izvlači i egzorcira figuru Oca koji postaje simbolički ono što od njega društvo očekuje –

Ovo je pismo za sav sneg koji je nekada imao istu boju kao i tvoje detinjstvo,
ta daleka nevinost
prekrivala je tvoje telo poput nevidljivog božanskog plašta
koji se postepeno pretvarao u dronjavu uniformu vojnika
sa željom da
stvara
i ubija neprijatelje.

Egzorcirajući „nevinost“  kao hipokriziju koja je naročito religijski markirana u slučaju žena koje moraju svoje detinjstvo potčiniti budućem mužu, poetska persona se „obećava“ Smrti kao idealnom udvaraču. Apostrofa je domi-natna poetska stilska figura invokacije prilikom razbijanja ove vrste društvenih zabrana i tabua. Slika žene i Smrti kao alegorijskih idealnih partnera doziva u sećanje koliko srednjovekovna religijska, mizogina uprizorenja ženske seksualnosti kao „tajne“ saveznice tanatosa, isto kao što podseća čitaoca na memento mori trenutke koji dobijaju ponovnu hororičnu aktuelnost u javnim smaknućima žena zbog prekršaja „uvr-ede svetih relikvija“ braka, „nevernosti“ i seksualnih „de-likta“. Ali ova alegorija upućuje dodatno na još jedan aspekt onkraj konvencionalnih ginofobičnih razračunavanja sa ženskim libidom kao smrtnim grehom po sebi. Smrt je otelotvorenje civilizacijske utehe, ona ne podleže sveopštoj društvenoj hipokriziji koja se krije pod plaštom braka, vernosti mužu zaveštanjem sopstvenog tela kao poseda; ona je konačno jedan vid eskapizma demokratičnosti u sveopštoj tiraniji „svetosti“ jer  „Smrt me nikad nije udario ni podmitio (…) Smrt je toliko veran da me nikada ne bi napustio zbog druge žene i toliko je velikodušan da bi mi poklonio svaki pedalj zemlje koji bih poželela.“

Na drugom mestu, razračunavanje ljubavnika sa svetim tabuima poprima introjektovanu dimenziju svesne deg-radacije, animalizacije, prkosnog nošenja statusa „vaške“ u bolnoj svesnosti o sveopštoj destrukciji neprivilegovanih života (Nikada nećemo poprimiti ljudsko obličje / i zato postanimo bar dobre vaške / poput onih koje ukrašavaju kosu siročeta iz Mazar-Šarifa / koje uskoro neće imati ni češalj ni prste.)

Konačno, potpunom poetskom mimikrijom nabijenom satirom, ironijom i cinizmom, Lejla izlaže svoju feminističku kritiku žene kao automatona, kao poslušne multipraktične robe koja zadovoljava sve kriterijume prodaje i sve ukuse patrijarhalnih naručioca (Superžena na prodaju). Pesma-katalog zapravo kruži oko višestrukosti muške ginofobične želje, izvlačeći na površinu sve muške fantazme o društveno sanktifikovanom nasilju svođenjem žene na kuvaricu, posed, objekat fizičkog nasilja, silovanja, spaljivanja, figuru subalterna koja može da izdrži sva poniženja i po potrebi postane nevidljiva, nema, gluva i slepa.

Nikola Đoković

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *