Valter Benjamin (1892 – 1940): CARSKA PANORAMA

I: U gomili fraza koje odaju mešavinu gluposti i kukavičluka koje su sastavni deo načina života nemačke buržoazije, postoji jedan iskaz o katastrofi koja samo što nije nastupila posebno vredan pažnje – „ovako više ne može“. Bespomoćno hvatanje za ideje o bezbednosti i imovini koje potiču iz prošlih decenija sprečavaju prosečnog građanina da zapazi prilično značajne stabilnosti, posve novog tipa, na kojima počiva savremena situacija. Pošto mu je relativna stabilnost predratnih godina odgovarala, on nužno smatra svako stanje koje ga lišava imovine nestabilnim. Ali, stabilne situacije nikako nužno nisu prijatne, a još pre rata postojali su društveni slojevi za koje su stabilizovani odnosi značili samo stabilizovanu bedu. Propadanje nije ništa manje stabilno, niti manje iznenađujuće, od uspona. Samo računica koja priznaje propast kao jedinu datost sadašnjeg stanja, mogla bi da prevaziđe slabašnu zaprepašćenost nad onim što se svakodnevno ponavlja, a da fenomene propasti sagleda kao apsolutno stabilne, dok bi izbavljenje bilo nešto vanredno što se graniči sa čudesnim i neshvatljivim. Narodi Srednje Evrope, u okvirima svojih nacionalnih zajednica, žive poput stanovnika nekog opasanog grada čije zalihe hrane i baruta ponestaju i koji, po ljudskom rezonovanju, gotovo da ne mogu da očekuju spas. A u tom slučaju, pitanje predaje – i to bezuslovne – treba ozbiljno uzeti u obzir. No, nema i nevidljiva sila s kojom se Srednja Evropa sukobila ne pregovara. Stoga, ništa drugo ne preostaje do uperiti pogled, u neprekidnom iščekivanju poslednjeg juriša, ka ničemu drugom do vanrednom događaju koji u ovom trenutku jedini može doneti spas. Međutim, to nužno stanje snažne, prenapregnute pozornosti, koja ne ostavlja prostora za prigovore, moglo bi, budući da smo već u volšebnom kontaktu sa silama koje su nas zarobile, zbilja prizvati čudo. Sa druge strane, oni koji pretpostavljaju da se ovako više ne može, jednog će se dana suočiti sa činjenicom da za patnju pojedinaca, kao i zajednica, postoji samo jedna granica preko koje se dalje više ne može: uništenje.

II: Jedan čudnovat paradoks: kada delaju, ljudi na umu imaju samo sitnosopstvenički interes, premda su, istovremeno, više nego ikad, u svom ponašanju određeni instinktima mase. I više nego ikad, instinkti mase su postali zbunjujući i životu tuđi. Dok mračni instinkt životinje – o čemu govore nebrojene anegdote – naslućuje, kako se opasnost primiče, izlaz koji se još uvek ne nazire, dotle ovo društvo, čiji svaki pojedinačni član brine samo o svom bednom blagostanju, propada sa životinjskom neosetljivošću ali bez one neosetljive intuicije životinjama svojstvene, poput slepe mase, pred svakom, pa i najočiglednijom opasnošću, a raznolikost pojedinačnih ciljeva beznačajna je pred identitetom determinantnih sila. Tako se iznova pokazuje da je privrženost društva uvreženom i već odavno izgubljenom životu, tako rigidno da poništava upravo ljudsko korišćenje pameti i predviđanja, čak i u slučajevima kobne opasnosti. Na primeru ovog društva, slika gluposti je potpuna: tu su nesigurnost, čak perverzija vitalnih nagona, nemoć, pa i urušavanje intelekta. To je stanje čitave nemačke buržoazije.

III: Sve intimne međuljudske veze postaju gotovo nepodnošljivo, prodorno jasne, i stoga teško održive. Budući da novac zloslutno stoji u središtu svih stvari od životnog značaja, a s druge strane je upravo to tačka u kojoj se gotovo sve veze kidaju, tako sve više, kako u prirodnom tako i u moralnom delokrugu, nestaju bezrezervno poverenje, spokoj i zdravlje.

IV: Nije se bez razloga ustalio izraz „gola“ beda. Ono što je najpogubnije u javnom izlaganju bede, prakse koja je počela po zakonu nužnosti i koja čini vidljivim tek hiljaditi deo skrivenih jada, nije sažaljenje niti podjednako užasna svest o vlastitom izuzeću koja se budi u posmatraču, već stid. Nemoguće je ostati u nekom nemačkom velegradu, u kom glad primorava one najbednije da žive od sitnine kojima prolaznici pokušavaju da prikriju prizor gole bede koji ih ranjava.

V: „Nije sramota biti siromašan“. Lepo zvuči. Ali oni osramoćuju siromašnog. To čine, i još ga teše ovom starom izrekom. To je jedna od onih izreka koja je nekad možda nešto i značila, ali se odavno otrcala. Ne razlikuje se mnogo od one brutalne „ko ne radi, taj ne treba ni da jede“. Kada je postojao rad od kojeg je čovek mogao da se prehrani, postojalo je i siromaštvo koje nije bilo sramno, ukoliko bi zadesilo čoveka zbog nekog telesnog nedostatka ili kakve druge nesreće. Ali današnje stanje obespravljenosti u kom se rađaju milioni ljudi i u koje su stotine hiljada ljudi gurnute zbog osiromašenosti, jeste ništa drugo do sramno. Prljavština i beda rastu oko njih poput bedema sagrađenog nevidljivom rukom. I baš kao što čovek može mnogo toga da podnese u osami, ali opravdano oseća sram kada ga njegova žena, koja to isto trpi, gleda u takvom stanju, tako i pojedinac može da trpi mnogo toga kada je sam, sve dok to može da prikrije. Ali niko ne bi nikada mogao da sklopi mir sa siromaštvom, ukoliko ono pada kao senka divovskih razmera na njegov narod i njegov dom. U tom slučaju on mora biti na oprezu pred svakim poniženjem koje mu se priredi, i disciplinovati se tako da njegova patnja preraste u uzlaznu putanju pobune, a ne u put tuge koji vodi nizbrdo. Ali za takvo što nema nade sve dok se najcrnji, najužasniji udes sudbine koji se svakodnevno, pa i svakog časa razmatra u štampi, prikazuje kroz sve moguće prividne uzroke i posledice, što nikome ne pomaže da razotkrije mračne sile koje su porobile njegov život.

VII: Sloboda razgovora nestaje. Ako se ranije prilikom razgovora podrazumevalo zanimanje za sagovornika, danas je to zapitkivanje o ceni njegovih cipela ili kišobrana. Prilikom svake prijateljske razmene informacija, neizbežno se nameće tema životnog stanarda, tema novca. Pritom su manje bitne brige i patnje pojedinaca, u kojima bi se mogli jedni drugima naći, koliko uopštena razmatranja. To je kao kada bi neko bio zatvoren u pozorištu i primoran, hteo to ili ne, da prati događaje na sceni, kao i da ti događaji budu, hteo to ili ne, predmet njegovih misli i govora.

VIII: Svako ko nije lišen sposobnosti da uvidi propast, požuriće sa tvrdnjom u vidu posebnog opravdanja za vlastitu prisutnost, delanje i učestvovanje u ovom haosu. Pošto ima mnogo uvida koji se tiču opšte propasti, stoga ima i mnogo izuzimanja za svačije područje delovanja, prebivalište i dati trenutak. Svuda je prisutna slepa volja da se sačuva prestiž lične egzistencije, pre nego da se, kroz nepristrasnu procenu, sopstvena nemoć i upletenost u sve to bar razluče od opšte zaslepljenosti koja im stoji u pozadini. Zbog toga je vazduh tako zasićen teorijama o životu i pogledima na svet, i zato u ovoj zemlji one deluju tako oholo, jer na kraju krajeva skoro uvek služe samo da legitimišu neku potpuno beznačajnu privatnu situaciju. I zato je vazduh prepun  fantoma, fatamorgana  o nekoj slavnoj kulturnoj budućnosti koja će nas sve preko noći zadesiti u punom cvatu, samo zato što je svako privržen optičkim varkama koje stvara njegovo od svega izolovano stanovište.

 

Prevela sa nemačkog Ivana Maksić

Izvornik:

Walter Benjamin: Einbahnstraße

Frankfurt/M: Suhrkamp 1977, S. 7-38

Reprint izdanja iz 1928.

.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *