Djeca prirode, Ljuljeta Lešanaku

ljuljeta(Edicija Mala kutija, Grupa 484, Beograd, 2012. prepev: Đorđe Božović)

Sve pomenute osobine narodne kulture sadrži u sebi i sažima njena najvažnija osobina, njena navodna prirodnost. Ukorenjena u rodnom tlu, verna svom poreklu iz pradavnih vremena, onih koji prethode razdoblju civilizacije, to jeste razdoblju iskvarenosti i opadanja, delo narodnih slojeva, koji su – prema Herderovoj oceni – “najprirodniji i najneiskvareniji deo nacije”, narodna kultura je pre svega prirodna kultura.

Ivan Čolović, Bordel ratnika

Između molitve i tabua

Već uvodnom pesmom, Misterija molitve, Ljuljeta nas upoznaje sa molitvenim ritualima porodične svakodnevice. Smeštene u neodređeno vreme između prošlosti i sadašnjosti, stidljivo kultivisane porodične molitve „izgovarane u sebi“ izgledaju kao prelogomena za de-mistifikovanu , depatetizovanu sadašnjicu. Molitve su istovremeno i zadržavanje traumatičnog sećanja na ono „što je bilo pre“, sećanja koje u svom sedištu tabuizira jednu vrstu kondenzovano suspregnutog “javnog stida” od onoga što govorom “naglas” može izbiti na površinu.

Ljuljetina poezija deluje otrežnjujućom ironijom na čitaoca. Kao skalpel – tehničko i pokazno oruđe jedne posmatračice stvarnosti, nad prećutanom “tajnom”, najavljuje određeno anatomski precizno seciranje svakodnevice, “prirode” u srcu svih kolektivističkih zabluda. Poetske slike se odaju posmatračkom oku kroz stapajuće, sumarne opise prirodne i društvene sredine postajući svojevrsna vivisekcija i kritika njenih najintimnijih predrasuda, anomije i prekršaja protiv istorijskog pamćenja – izgovorenih i učinjenih u ime tzv. prirode.

Ono što signalizira naslov jeste izvesno bukoličko prepuštanje, pastoralni uzmak, ali ono na šta je poezija Ljuljete Lešanaku pre svega usmerena jeste suprotnost bilo kakvoj estetizaciji. Poezija je tako istovremeno i kritika onoga što dolazi na povlašćeno mesto estetizacije “prirode”, a to je svojevrsna vrsta nacionalnog etosa, mistifikacije mita kolektivističke tradicije i veličanje etikecije upitnog herojskog nasleđa.

Nasleđe je isto što i nasilje nad individuom, skopčano je sa ratom, patrijarhatom, polnom i rodnom diskriminacijom, i to Ljuljeta eksplicitno uočava na više mesta u zbirci. Skretanje pozornosti čitaoca na ove “rasute” signale ostvaruje se čestim metonimijama, poređenjem kretanja muškaraca sa pravilnošću paradno-vojničkog stroja, kroz navodno tek usputno evociranje šamara koje je redovno trpela od strica “zbog loših ocena”, izvlačeći tu uspomenu kao bolni otisak na površinu, u jednom od svojih nekoliko traumatičnih flashbackova (Flashback 1, 2, 3) iz detinjstva.

“Dobro ime” porodice svodi se obično na kolektivnu žrtvu, pogibije u ratu, što Ljuljeta evocira kroz amblematski ponovljive zaostatke nasleđa, svedene na puku herojsku etikeciju (puška koja visi na zidu kao obeležje odsustva/prisustva ratnika). Kada se npr. seća udaje svoje majke, onda to ona čini nenametljivo, sa distancom koja joj omogućava neophodan odmak u odnosu na običaje sredine, i ironičan odnos prema “činjenicama” porodične predaje. Besperspektivnost sadašnjosti i budućnosti koja i dalje ritualno perpetuira obrasce prošlosti u ponovljivim gestama dolazećih generacija, precizno je i bolno dočarana slikom devetogodišnjeg dečaka koji se igra tako što “sabira i oduzima svježim lješnicima/godine koje su mu ostale do regrutacije”.

Bolna sažetost i kondenzovanost slike sadašnjice lišene budućnosti, oslonjene isključivo na neupitni, iako lažni mit o ratnički slavnoj prošlosti govori o nedostatku drugačije perspektive – o nemogućnosti da se prodre do tragova drugačije slike stvarnosti, o zatvorenosti društva koje ne može i ne želi da se suoči sa sopstvenim strahovima i slabostima, osim kroz permanentno prizivanje kolektivističkih tabua kroz koje uvek iznova regrutuje te hereditarne strahove i slabosti za nove militantne planove.

Zanimljivo je da Ljuljeta i sasvim intimne delove iz porodičnog mita iznosi sa gotovo istim stepenom distancirane lucidnosti, sa iznijansiranošću opservacije koja dubinski razume mehanizme društvene neravnopravnosti, i razlaže ih “iznutra”, paradigmatično, rastvarajući ih pred čitaocima. (Kad je mojoj baki bila došla snaha,/ kuća bješe prazna: … /S tako malo stvari morala je izgraditi čitav grad/ kako bi pronašla par ramena za jednu glavu. …/ Zatim su s njenog tijela zakapala djeca,/ kapi kiše s limene tende. / One koje su pale na mekhanu zemlju su zaboravljene; druge na asfaltu/ su se održale.)

De-personalizovana opservacija, kao i permanetno razdvajanje ličnog od kolektivističkog gledišta, često potkrepljuju sažetost koja je tipična za biblijske parabole i sentence iz “svetih knjiga”. Ali nije reč o pukom preuzimanju i imitaciji, već o ironičnom poigravanju i preokretanju zaloga nasleđene “mudrosti”. Lirska lakoća i prividna “blagost” kojom se rađanje dece upoređuje sa kapanjem kiše ima ulogu uspostavljanja lažne analogije između vegatativnog simbola plodnosti u prirodi, i porođaja žene kao podrazumevanog, opšteg mesta patrijarhalnog mentaliteta. “Lakoća” prokreacije prikriva traumatičnu ritualnu obaveznost fertiliteta i rađanja koja se “neprimetno”, sasvim podrazumevano nameće ženi kao njeno prirodno utočište i težnja, još od prvog trenutka stupanja u bračnu zajednicu. Takođe, biblijska intoniranost slike rađanja kroz parabolu o “dobrom sejaču” sabotira se ironičnom inverzijom – preživljavaju samo one jedinke koje su se otrgle od ultimatuma “rodnog tla”, koje su izbegle asfaltom, i nalaze se otrgnute, u “rasejanju” tj. egzilu, u fizionomijama okamenjenim na fotografijama “kao da su zalutali u tuđe živote”.

Prećutni ultimatum ustrojstva tradicionalne forme je utoliko konzervativnije i prisutnije izražen u svakodnevici, ukoliko se sve neizgovoreno i nezapisano “prirodno”, samo sobom podrazumeva.

Smisao Ljuljetinog čestog, ironizovanog parafraziranja biblije, kao i poslovica i usmenog predanja, upravo je skoncentrisan na efekat izneverenog ponavljanja, preokretanja i apsurdnog ogoljavanja posledica automatskog usvajanja opsesivne ritualne matrice. Time i sama eksploatacija života koja se oslanja na te neupitne povlašćene izvore javnog morala i tradicije, postaje vidljivija, iskače u prvi plan.

Misterij molitve nas ne uvodi slučajno izravno u košmarni svet nasleđa, nasilne familijarizacije, sirovu epsku “prirodnu datost” oličenu osvetničko-ratničkim atributima fanatične vere (“mača i ognja” ), kao jedinog istrajavajućeg obeležja trajne relikvijske zaostavštine predaka.

Ljuljetina zbirka nas provodi kroz hipnotizam “svetih reči” i posrnulih dela, ćutanja o stvarima odrastanja, seksualnosti i zrelog doba, naročito o stvarima strogo zabranjenim ženama. “Svete stvari” deluju suviše profano i banalno kada se zagrebe iza njihove svakodnevne ritualne pokorice. Ćutanje o stvarima prestaje da bude izraz pristojnosti i pronađene “prave mere” kada se ogoli moralna hipokrizija koja takav imperativ podstiče.

 

Preci i potomci

Odnos prema bogu je izjednačen sa imovinsko-pregovaračkom pozicijom, poslovnom logikom “odgode duga.” “Sveta figura” se doživljava kao autoritarno preteća, jednako kao i svaka druga maskulina figura koja je na mestu patrijarha kuće i odlučuje o sudbini čitave porodice.

Mitska aura predaka i potomaka je parodirana u farsičnoj rešenosti starijih da istraju u trajno fiksiranoj, imobilisanoj, petrifikovanoj pozi borbenog garda koji ih degradira na farsičan način…treba održati duh zarad takvog stava./Pljuvačka im još gorka od kafe, / i pod kragnama žaketa – barijera peruti, / ili bele zastave predaje.

Žilavost preživele, konzervirane tradicije počiva u inicijacijskom zamahu, suvišnom, trivijalizovanom patosu kojim pojedinci dobrovoljno predaju svoje telo i svoju misao prepuštajući se porodično-plemenskom imperativu.

Izvor te vrste s-kolena-na-koleno cementiranog tradicionalizma Ljuljeta pre svega nalazi u “svetoj” osrednjosti, u logici poricanja sebe parodično iznijansiranoj u figuri “poštenog čoveka, pravednog čoveka.” Takav čovek – zapravo “privilegovani” muški naslednik – sveden na puku formalnu egzemplarnost, lišen svega personalnog – spreman je da sam sebe dobrovoljno, dodatno automatizuje. Moć tradicije leži u upravo u dobrovoljnoj emfatičnosti groteskno hiperbolisane gestualnosti žrtvovanja svojeg “ja”. To se predavanje “vrsnog pojedinca” dočarava kao da je reč o vudu lutkici. Pojedinac tako opstaje još kao “sveta” mrlja, kao puko ispražnjeno mesto frivolne vašarske teatralnosti. Farsična lakoća “prirode tradicije” predstavlja se kroz jednu vrstu opskurne travestije lične emancipacije – čovekovo lice je upoređeno sa čaršavom na pikniku, istovremeno i prazno i udrobljeno od mrva.

Dodatna opskurantska banalnost kvazireligijskog žrtvovanja sebe volji drugih zasniva se na tričavosti vere u sopstveno “dobro poreklo” kao jedinu utvrdivu validaciju sopstvene vrednosti. Etnički “čisto” rođenje poriče smisao rada na sebi, smisao emancipacije pojedinca, dok promoviše smisao žrtvovanja/predavanja tela&uma pukoj motorici/tehnologiji depersonalizovanog nasleđivanja, kako se u pesmi naglašava – po analogiji, “jer mu je tako radio i deda i otac, a možda će isto i sin”. Navodno neumitna predvidivost već kompletirane fatalističke anticipacije koja se pretvara u već gotovu životnu izvesnost, jeste ono što najviše obeshrabruje u toj vrsti iritantne neumitnosti. Čitav opis “idealnog” čoveka se zaokružuje jednom veštom parabolom o slobodi, koja otvara dodatno pitanje o prirodi takve “nužnosti” – “Koliko daleko ću ići?” pitao je jedanput sin./”Toliko da ne izgubiš sebe od pogleda!”/Mogao je da ima svoj san jer je njegovo genealoško stablo / izgorjelo od groma,/ i fini se miris uluweah raširio selom.

Pitanje koje je ironično postavljeno –vraćajući se samom čitaocu – pitanje u formi pasivnog primanja roditeljske dozvole “da se bude slobodan” uvek sadrži “između redova” dozu pretnje i naredbe. Ciničan komentar na kraju samo pojačava osećaj bespomoćnosti pred fatalizmom kolektivističke “predestinacije” i voljne odmazde. Sin se jedino “nadnaravnim” katastrofičnim preokretom “prirode” može odrešiti od takve vezanosti. Rat i uništenje dolaze kao surogat, lažna inicijacija slobode od genealoškog stabla, pošto nema mesta za otvaranje pukotine generacijskog jaza.

Ljuljeta ističe u prvi plan doslovnu poetsku analogiju nakaradno skrojenog, začaranog kruga “prirode tradicije” koju međutim bukvalizacijom metafore, odnosno etimološkim obrtom u jeziku – genealoško stablo se doživljava kao stvarno stablo koje je izgorelo, nasiljem iščupano iz inercije sputavajućeg tla – izjednačava nasleđe razaranja i rata sa prirodnom katastrofom. Čitalac je doveden u nelagodu rasuđivanja oko nedoumice da li je reč o katastrofi koja se jednostavno, sama od sebe dogodila, po zakonima prirode, ili pak poetska insinuacija seže dublje – što se da zaključiti iz čestih aluzija na sahranjivanje rano stradalih članova porodice, borbenu gotovost muških predaka i naslednika, i traumatsku repriznost scena ranjenosti i ozleđenosti…

Iz tako skrojene kompulzivne ustrojenosti za nove ratove i žrtve teško je čak i imaginirati sopstveni prostor bega, a još znatno teže izgraditi ga u realnom životnom prostoru okupiranom mitskim sagama o veličini predaka i potomaka.

Nikola Đoković

* ceo tekst možete pročitati i u štampanom izdanju

NARUDŽBENICA ŠTAMPANOG IZDANJA
(molimo pravilno popunite sve podatke)

[contact-form-7 id=“25″ title=“Mamac“]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *