POLEMIKE OSKARA DAVIČA: PREISPITIVANJE LITERARNOG KANONA (odlomak)

Tekst koji sledi predstavlja retranskript tribine održane 15. februara 2015. godine, u kragujevačkom skc-u pod nazivom Davičo kao nepročitan pisac, polemike i preispitivanje literarnog kanona. Istoimena tribina je održana i 25. juna u beogradskom DKSG-u. Tekst je pretrpeo naknadne izmene i dopune.

(odlomak)

fajterU svetlu Davičove društvene svesti, zanimljiv je njegov stil pisanja (na to bih se malo osvrnuo). Žanrovski, polemičku prozu možemo smestiti između društvenog angažmana, autobiografskih svedočanstava i čiste književnosti, esejističke slobode refleksije nad „sirovim datostima“. On kao da istovremeno vodi „dvostruki dijalog“ – ka unutra i ka spolja. Sa jedne strane, polemiku sa tadašnjim društvenim establišmentom, onim što se etabliralo kao norma i konvencija, kao tendencija toga doba, ali istovremeno, sa druge strane, vodi i unutrašnju polemiku – solilokvij, sa „strategom u sebi“.

On je tu na tragu jedne vrste dijalektičkog materijalizma, naravno po uzoru na Marksa, ali taj njegov materijalizam nije usvojen po inertnom modelu „duha vremena“ koji se pasivno reprodukuje po „partijskom zadatku“, već on poseduje znanje marksizma kao nešto delatno, kao nešto što ga određuje kao revolucionarnog trudbenika, nekog ko aktivno produkuje novi sistem vrednosti i ideja. Dijalektički materijalizam počiva na nekoj vrsti trvenja, konflikta, spora koji nastaje u sukobu objektivnih datosti i subjektivnih težnji. Ako je početni trenutak dijalektičke kritike smešten izvan subjekta – u samo društvo, onda se drugi pol dijalektičkog kruga završava u samom „delatnom“ subjektu. Pisac je za Daviča po vokaciji pozvan da utemeljuje nove društvene vrednosti, on je po vokaciji modernista, ne samo po retoričko-stilskom, niti epohalnom opredeljenju.

Svako dijalektičko mišljenje podrazumeva ono što je još Hegel utemeljio – tezu, onda pobijanje te teze – antitezu, i sintezu kao sumu koja opet nije nikakav prost zbir i spoj ova prva dva momenta, već je produkcija novog, proizvođenje novog u mišljenju, artikulacija novog u istoriji.

Davičova poetska dijalektika, u kojoj je već prisutan polemički pâtos, ide ka trenutku otvaranja dijalektičkog kruga koji se zatvara tek u revolucionarnom subjektu, koji zapravo uvek izmiče (i tako je pitanje zaokruživanja kritike epohe nemoguće zaključiti).

Ako se u Davičovoj poetsko-trudbeničkoj ravni, polazi od pobijanja socrealističke literature kao simplifikovanog pogleda na svet koji želi sebe da predstavi kao jedino moguć, njegova antiteza počiva na otklanjanju od tendencije trenutka onim modernističkim impetusom „permanentog revolucionisanja“ sebe i stvarnosti, da bi trenutak sinteze bio pomaknut iz stvarnosti, dislociran, izmaknut u ono što tek treba da dođe, kao izvesna utopijska projekcija koja se kao takva nikada do kraja ne završava. Svaka vrsta revolucionarne utopije uvek razapinje revolucionarni subjekt između sadašnjeg i budućeg trenutka, između onog što jeste i onoga što još uvek nije, jednog – još uvek ne, jedne latencije, tj. potencije. Utopija nije nikad nešto što je potpuno nemoguće, što je apsolutno nezamislivo kao društveni poredak, poredak življenja, ali je njen puni potencijal najveći u onome što još nije ostvareno na planu emancipacije humaniteta.

Davičo je jako koncentrisan na ono što tek treba doći u jeziku (treba pronalaziti nove izraze, treba naći nov jezik – to stalno potencira), a samim tim i u stvarnosti koju taj jezik mora da anticipira. Ipak, Davičo je itekako svestan jezika kao procesa razvoja društva, te da novog nema bez potpune društvene emancipacije, ali možemo ipak reći da je on na poziciji maksimilizacije mogućnosti poetskog jezika da „intuira“ društvene tokove. Pozicija revolucije uvek postavlja imperativ prevazilaženja zatečenog, uprkos prihvaćenim društvenim konvencijama, konzerviranim normama, „javnom mnenju“, populističkom faktoru „većine“ . Konačno, radi se o procesu uprkos samoj konvencionalizovanoj stvarnosti koja ne želi to što već nazire u sopstvenom korpusu, na vidokrugu, kao modernizatorski potencijal književnojezičke savremenosti – da prihvati kao deo standarda, da prizna status društvene vrednosti po sebi.

Da vidimo sada kako se njegov dijalektički polemičarski duh odražava u konkretnim stavovima: odabrali smo neke reprezentativne primere i citate iz njegovih polemika da biste mogli lakše da pratite.

O angažmanu, cenzuri i autocenzuri

davico tvDok su na vlasti neprijatelji – lako je kresati istine. One ubijaju neprijatelja. To je dobro dok su dobro i zlo odvojeni i rodovi pomešani. Ali kako superteškim pesnicama poetskih istina usmrćivati zlo u dobru, neprijatelja u prijatelju, nedruga u drugu, to što je ostalo od prošlog u životu, jer ti si ga stvarao i borio se da do njega dođe, ti si robijao i pucao da ovi milicajci održavaju ovaj red u ovoj državi koja je više no tvoja država, i više no tvoja ljubav, ti sam i tvoje dete ujedno! Kako poreći sebe koji jesi? Kako poezijom dijalektički ukidati neukinute zaostatke prošlosti koja grčevito živi u tebi. Amputacijom? Da sloboda bude invalid? A kako pregristi jezik, ne reći istinu, kad ti i postojiš samo da bi je mogao reći…

Maksimalizacija revolucionarne etike direktno se potencira Davičovim stavom prema cenzuri. On kao da kaže – ako zadajem sebi najveći mogući cilj, imperativno, to je istovremeno estetski ali i etički imperativ putem kojeg se onda mora postaviti pitanje cenzure i autocenzure. Ne samo da je svestan da postoji sklonost cenzuri i konformizmu i u vremenu dok piše, nego i da je razlika između cenzure i autocenzure u stepenu, ne u kvalitetu. Davičo vidi da svaka cenzura počinje kao jedna vrsta autocenzure, kalkulisanja sa sopstvenom savešću u ime „viših ciljeva“. To je predvorje konformizma i konzervativizma, ne ono što se javno izriče kao zabranjeno, već ono što se prećutkuje jer se već unapred anticipira „loša volja cenzora“.

Reč je o interiorizaciji, što je za pesnika posebno problematično stanje. Pesnik može pred sobom opravdati tu cenzuru i naknadnim „spoljašnjim razlozima“, tako postavši sam sopstveni cenzor. Npr. ne želi da poremeti „trenutne ciljeve revolucije“, ne želi da se zameri birokratiji, želi da ostane samo „funkcioner jezika“ – funkcioniše kao neko ko održava zadato stanje, održava status quo. Primetna je bogata ironijska metaforika – jezički birokrata vidi svoj poziv kao zalog za uvećanje sopstvenog društvenog benefita i prestiža. Ako pesnik želi da prekorači zadatost, i da iskorači u nešto novo onda on, makar to bilo i implicitno, želi da priča o nečemu nad čim ni jedan režim i poredak stvarnosti, pogotovu ne onaj koji sebe izdaje kao a priori reformistički i progresivni, nema apsolutnu moć jačeg, niti ideološko-birokratsku tapiju. Kako kaže na jednom mestu:

Strašno je kad cenzor u srcu otvori svoju kancelariju i tamo, u savesti, dvadeset četiri časa na dan cenzuriše ne samo gotove stihove nego analizira i hemijski sastav poetske magle u njenom mucavom nastajanju…

* ceo tekst možete pročitati u štampanom izdanju

NARUDŽBENICA ŠTAMPANOG IZDANJA
(molimo pravilno popunite sve podatke)

[contact-form-7 id=“25″ title=“Mamac“]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *