Lejla Farđami – NAJBOLJI MUŽ DO SADA

Lejla FarđamiJa sam udata žena
čiji je muž Smrt.
Moj muž, Smrt,
poljubi me
pre nego što krene na posao,
uzme kofer pun čitulja,
nežno zatvori vrata za sobom
kao da ne želi da komšije podseća
na ograničenost njihovog postojanja,
dosađuje Azraelu
koji radi prekovremeno još od Postanja.
Smrt me nikad nije udario
ni podmitio,
Smrt je zadovoljan saznanjem
da se nikada neću razvesti
ili naći nekog drugog,
Smrt mi govori da je lud za mojim zubima, lobanjom i kičmom,
da će čuvati moju vilicu i krhke zglobove
kao što bi čuvao malog letećeg dinosaurusa
„kariku koja nedostaje“
u svom arheološkom muzeju ljubavnica.
Smrt je toliko veran da me nikada ne bi napustio zbog druge žene
i toliko je velikodušan da bi mi poklonio svaki pedalj zemlje koji bih poželela.
Svaki put kada osetim nostalgiju života na zemlji
Smrt me podseti na krila prebačena preko praga
i šapne: „Misli na let.“

* sa engleskog prevela Jelena Mandić

Lejla Farđami (Leila Farjami) je savremena iranska pesnikinja, rođena 1972. u Teheranu. U Ameriku se preselila za vreme Prvog zalivskog rata (1980-1988) koji je vođen između Iraka i Irana. Farđami je objavila četiri zbirke poezije koje su prevedene na nekoliko jezika. Bavi se i psihoterapijom i prevodilaštvom, na persijski je prevela Pesme Kabira, zbirku poezije istoimenog indijskog pesnika iz XV veka. Osnovala je književnu digitalnu datoteku Sherophone koja na svake dve nedelje objavljuje po jednu pesmu savremenog iranskog i stranog pesnika. Trenutno živi i radi u Kaliforniji.

***

Mapirajući opseg tema od patrijarhalnog doma, preko simboličke figure Oca do braka kao društvene norme kojom se sputava i domestikuje žensko telo kao eksluzivni posed muškarca, savremena iranska poezija osvešćuje poziciju žene subalterna, one koja je unapred ućutkana, i koja po rigidnim pravilima zajednice ne može čak ni artikuliše svoj glas. Upravo zbog markirane pozicije društvene ginofobičnosti, upravo zbog tabua koji prepliću ingerencije države sa za ženski subjekt smrtonosnim prerogativima „svete zaje-dnice“, u izabranoj poeziji iranskih pesnikinja biva posebno univerzalno i humanistički osvetljen uski prostor feminine pobune u tekstu.

Lejla Farđami koristi ispovednu epistolarnu tehniku da bi se „izravno“ obratila ocu, uspomeni na njega, skrutinizujući svoja lirska, nevina, skoro ljubavna sećanja na njegovo detinjstvo iz čije senke izvlači i egzorcira figuru Oca koji postaje simbolički ono što od njega društvo očekuje –

Ovo je pismo za sav sneg koji je nekada imao istu boju kao i tvoje detinjstvo,
ta daleka nevinost
prekrivala je tvoje telo poput nevidljivog božanskog plašta
koji se postepeno pretvarao u dronjavu uniformu vojnika
sa željom da
stvara
i ubija neprijatelje.

Egzorcirajući „nevinost“  kao hipokriziju koja je naročito religijski markirana u slučaju žena koje moraju svoje detinjstvo potčiniti budućem mužu, poetska persona se „obećava“ Smrti kao idealnom udvaraču. Apostrofa je domi-natna poetska stilska figura invokacije prilikom razbijanja ove vrste društvenih zabrana i tabua. Slika žene i Smrti kao alegorijskih idealnih partnera doziva u sećanje koliko srednjovekovna religijska, mizogina uprizorenja ženske seksualnosti kao „tajne“ saveznice tanatosa, isto kao što podseća čitaoca na memento mori trenutke koji dobijaju ponovnu hororičnu aktuelnost u javnim smaknućima žena zbog prekršaja „uvr-ede svetih relikvija“ braka, „nevernosti“ i seksualnih „de-likta“. Ali ova alegorija upućuje dodatno na još jedan aspekt onkraj konvencionalnih ginofobičnih razračunavanja sa ženskim libidom kao smrtnim grehom po sebi. Smrt je otelotvorenje civilizacijske utehe, ona ne podleže sveopštoj društvenoj hipokriziji koja se krije pod plaštom braka, vernosti mužu zaveštanjem sopstvenog tela kao poseda; ona je konačno jedan vid eskapizma demokratičnosti u sveopštoj tiraniji „svetosti“ jer  „Smrt me nikad nije udario ni podmitio (…) Smrt je toliko veran da me nikada ne bi napustio zbog druge žene i toliko je velikodušan da bi mi poklonio svaki pedalj zemlje koji bih poželela.“

Na drugom mestu, razračunavanje ljubavnika sa svetim tabuima poprima introjektovanu dimenziju svesne deg-radacije, animalizacije, prkosnog nošenja statusa „vaške“ u bolnoj svesnosti o sveopštoj destrukciji neprivilegovanih života (Nikada nećemo poprimiti ljudsko obličje / i zato postanimo bar dobre vaške / poput onih koje ukrašavaju kosu siročeta iz Mazar-Šarifa / koje uskoro neće imati ni češalj ni prste.)

Konačno, potpunom poetskom mimikrijom nabijenom satirom, ironijom i cinizmom, Lejla izlaže svoju feminističku kritiku žene kao automatona, kao poslušne multipraktične robe koja zadovoljava sve kriterijume prodaje i sve ukuse patrijarhalnih naručioca (Superžena na prodaju). Pesma-katalog zapravo kruži oko višestrukosti muške ginofobične želje, izvlačeći na površinu sve muške fantazme o društveno sanktifikovanom nasilju svođenjem žene na kuvaricu, posed, objekat fizičkog nasilja, silovanja, spaljivanja, figuru subalterna koja može da izdrži sva poniženja i po potrebi postane nevidljiva, nema, gluva i slepa.

Nikola Đoković

Sju Li Dž – Moj prijatelj Fa

radna snaga pakuje ajfonMoj prijatelj Fa

Uvek s rukama na krstima
ti si tek mladić
ali drugim radnicima izgledaš
kao trudnica u desetom mesecu
nakon što si iskusio život radnika migranta
kada govoriš o prošlosti, uvek se smeješ
ali osmeh ne može prikriti tvoju teskobu i jad
pre sedam godina došao si sam
u ovaj deo Šenžena
pun duha, pun vere
a ono što te je dočekalo beše led
crne noći, dozvole o privremenom boravku, privremena utočišta…
nakon lažnih početaka došao si ovde u najveću fabriku opreme na svetu
i počeo da bdiš, pričvršćuješ zavrtnje, radiš prekovremeno, radiš noćne smene
farbaš, završavaš, glancaš, glačaš
pakuješ i sortiraš, pomeraš gotove proizvode
savijaš se i ispravljaš hiljadu puta svakog dana
dovlačiš hrpe naslaganih proizvoda preko poda radionice
seme bolesti je posađeno a da ti to nisi ni znao
dok te bol nije odvukla u bolnicu
i to je bio prvi put da si čuo
nove reči „diskus hernija“
svaki put kada se smeješ dok govoriš o bolu i prošlosti
pokrene nas tvoj optimizam
sve dok za proslavu Nove godine nisi pijan
zgrabio flašu alkohola desnom rukom, i podigao tri prsta leve
zaridao si i rekao:
„Nemam ni trideset godina
Nikada nisam imao devojku
Nisam oženjen, nemam zanimanje
I ceo moj život već se završio.“

 

* sa engleskog prevela Ivana Maksić

Sju Li Dž (Xu Lizhi, 许立志 1990–2014) bio je kineski pesnik i radnik u Fokskon (Foxconn) fabrici elektronskih delova. U 24.  godini izvršio je samoubistvo skočivši sa 17. sprata zgrade u Šenženu, nedaleko od mesta gde je radio. Njegova poezija govori o životu unutar fabrike, o godinama provedenim danonoćno na pokretnoj traci, brutalnoj eks-ploataciji, mladosti koja je ustuknula pred strukturnim prinudama, frustracijama i brutalno ledenoj zbilji. Upeča-tljive i potresne slike prožete su ciničnim, crnohumornim detaljima, suptilnim komentarima o proživljenom iskustvu nametnute, dehumanizovane stvarnosti. Budući da je naj-veća želja ovog pesnika – da radi kao bibliotekar ili prodavac knjiga – ostala neispunjena, Sju Li Dž je jedino kroz poeziju uspeo da ostavi autentičan, izrazito ubojit trag o vapaju za životom vrednim življenja.

(2010. godine zabeležen je značajan talas samoubistava radnika fabrike Fokskon, nakon čega su izvan fabričkih spavaonica postavljane mreže za hvatanje samoubica. 2012. godine desile su se masovne pobune radnika fabrike Fokskon (2.000 radnika je učestvovalo u štrajkovima) za koju se zna da je u svojim pogonima angažovala i dečju radnu snagu.)

 

Valter Benjamin (1892 – 1940): CARSKA PANORAMA

I: U gomili fraza koje odaju mešavinu gluposti i kukavičluka koje su sastavni deo načina života nemačke buržoazije, postoji jedan iskaz o katastrofi koja samo što nije nastupila posebno vredan pažnje – „ovako više ne može“. Bespomoćno hvatanje za ideje o bezbednosti i imovini koje potiču iz prošlih decenija sprečavaju prosečnog građanina da zapazi prilično značajne stabilnosti, posve novog tipa, na kojima počiva savremena situacija. Pošto mu je relativna stabilnost predratnih godina odgovarala, on nužno smatra svako stanje koje ga lišava imovine nestabilnim. Ali, stabilne situacije nikako nužno nisu prijatne, a još pre rata postojali su društveni slojevi za koje su stabilizovani odnosi značili samo stabilizovanu bedu. Propadanje nije ništa manje stabilno, niti manje iznenađujuće, od uspona. Samo računica koja priznaje propast kao jedinu datost sadašnjeg stanja, mogla bi da prevaziđe slabašnu zaprepašćenost nad onim što se svakodnevno ponavlja, a da fenomene propasti sagleda kao apsolutno stabilne, dok bi izbavljenje bilo nešto vanredno što se graniči sa čudesnim i neshvatljivim. Narodi Srednje Evrope, u okvirima svojih nacionalnih zajednica, žive poput stanovnika nekog opasanog grada čije zalihe hrane i baruta ponestaju i koji, po ljudskom rezonovanju, gotovo da ne mogu da očekuju spas. A u tom slučaju, pitanje predaje – i to bezuslovne – treba ozbiljno uzeti u obzir. No, nema i nevidljiva sila s kojom se Srednja Evropa sukobila ne pregovara. Stoga, ništa drugo ne preostaje do uperiti pogled, u neprekidnom iščekivanju poslednjeg juriša, ka ničemu drugom do vanrednom događaju koji u ovom trenutku jedini može doneti spas. Međutim, to nužno stanje snažne, prenapregnute pozornosti, koja ne ostavlja prostora za prigovore, moglo bi, budući da smo već u volšebnom kontaktu sa silama koje su nas zarobile, zbilja prizvati čudo. Sa druge strane, oni koji pretpostavljaju da se ovako više ne može, jednog će se dana suočiti sa činjenicom da za patnju pojedinaca, kao i zajednica, postoji samo jedna granica preko koje se dalje više ne može: uništenje.

II: Jedan čudnovat paradoks: kada delaju, ljudi na umu imaju samo sitnosopstvenički interes, premda su, istovremeno, više nego ikad, u svom ponašanju određeni instinktima mase. I više nego ikad, instinkti mase su postali zbunjujući i životu tuđi. Dok mračni instinkt životinje – o čemu govore nebrojene anegdote – naslućuje, kako se opasnost primiče, izlaz koji se još uvek ne nazire, dotle ovo društvo, čiji svaki pojedinačni član brine samo o svom bednom blagostanju, propada sa životinjskom neosetljivošću ali bez one neosetljive intuicije životinjama svojstvene, poput slepe mase, pred svakom, pa i najočiglednijom opasnošću, a raznolikost pojedinačnih ciljeva beznačajna je pred identitetom determinantnih sila. Tako se iznova pokazuje da je privrženost društva uvreženom i već odavno izgubljenom životu, tako rigidno da poništava upravo ljudsko korišćenje pameti i predviđanja, čak i u slučajevima kobne opasnosti. Na primeru ovog društva, slika gluposti je potpuna: tu su nesigurnost, čak perverzija vitalnih nagona, nemoć, pa i urušavanje intelekta. To je stanje čitave nemačke buržoazije.

III: Sve intimne međuljudske veze postaju gotovo nepodnošljivo, prodorno jasne, i stoga teško održive. Budući da novac zloslutno stoji u središtu svih stvari od životnog značaja, a s druge strane je upravo to tačka u kojoj se gotovo sve veze kidaju, tako sve više, kako u prirodnom tako i u moralnom delokrugu, nestaju bezrezervno poverenje, spokoj i zdravlje.

IV: Nije se bez razloga ustalio izraz „gola“ beda. Ono što je najpogubnije u javnom izlaganju bede, prakse koja je počela po zakonu nužnosti i koja čini vidljivim tek hiljaditi deo skrivenih jada, nije sažaljenje niti podjednako užasna svest o vlastitom izuzeću koja se budi u posmatraču, već stid. Nemoguće je ostati u nekom nemačkom velegradu, u kom glad primorava one najbednije da žive od sitnine kojima prolaznici pokušavaju da prikriju prizor gole bede koji ih ranjava.

V: „Nije sramota biti siromašan“. Lepo zvuči. Ali oni osramoćuju siromašnog. To čine, i još ga teše ovom starom izrekom. To je jedna od onih izreka koja je nekad možda nešto i značila, ali se odavno otrcala. Ne razlikuje se mnogo od one brutalne „ko ne radi, taj ne treba ni da jede“. Kada je postojao rad od kojeg je čovek mogao da se prehrani, postojalo je i siromaštvo koje nije bilo sramno, ukoliko bi zadesilo čoveka zbog nekog telesnog nedostatka ili kakve druge nesreće. Ali današnje stanje obespravljenosti u kom se rađaju milioni ljudi i u koje su stotine hiljada ljudi gurnute zbog osiromašenosti, jeste ništa drugo do sramno. Prljavština i beda rastu oko njih poput bedema sagrađenog nevidljivom rukom. I baš kao što čovek može mnogo toga da podnese u osami, ali opravdano oseća sram kada ga njegova žena, koja to isto trpi, gleda u takvom stanju, tako i pojedinac može da trpi mnogo toga kada je sam, sve dok to može da prikrije. Ali niko ne bi nikada mogao da sklopi mir sa siromaštvom, ukoliko ono pada kao senka divovskih razmera na njegov narod i njegov dom. U tom slučaju on mora biti na oprezu pred svakim poniženjem koje mu se priredi, i disciplinovati se tako da njegova patnja preraste u uzlaznu putanju pobune, a ne u put tuge koji vodi nizbrdo. Ali za takvo što nema nade sve dok se najcrnji, najužasniji udes sudbine koji se svakodnevno, pa i svakog časa razmatra u štampi, prikazuje kroz sve moguće prividne uzroke i posledice, što nikome ne pomaže da razotkrije mračne sile koje su porobile njegov život.

VII: Sloboda razgovora nestaje. Ako se ranije prilikom razgovora podrazumevalo zanimanje za sagovornika, danas je to zapitkivanje o ceni njegovih cipela ili kišobrana. Prilikom svake prijateljske razmene informacija, neizbežno se nameće tema životnog stanarda, tema novca. Pritom su manje bitne brige i patnje pojedinaca, u kojima bi se mogli jedni drugima naći, koliko uopštena razmatranja. To je kao kada bi neko bio zatvoren u pozorištu i primoran, hteo to ili ne, da prati događaje na sceni, kao i da ti događaji budu, hteo to ili ne, predmet njegovih misli i govora.

VIII: Svako ko nije lišen sposobnosti da uvidi propast, požuriće sa tvrdnjom u vidu posebnog opravdanja za vlastitu prisutnost, delanje i učestvovanje u ovom haosu. Pošto ima mnogo uvida koji se tiču opšte propasti, stoga ima i mnogo izuzimanja za svačije područje delovanja, prebivalište i dati trenutak. Svuda je prisutna slepa volja da se sačuva prestiž lične egzistencije, pre nego da se, kroz nepristrasnu procenu, sopstvena nemoć i upletenost u sve to bar razluče od opšte zaslepljenosti koja im stoji u pozadini. Zbog toga je vazduh tako zasićen teorijama o životu i pogledima na svet, i zato u ovoj zemlji one deluju tako oholo, jer na kraju krajeva skoro uvek služe samo da legitimišu neku potpuno beznačajnu privatnu situaciju. I zato je vazduh prepun  fantoma, fatamorgana  o nekoj slavnoj kulturnoj budućnosti koja će nas sve preko noći zadesiti u punom cvatu, samo zato što je svako privržen optičkim varkama koje stvara njegovo od svega izolovano stanovište.

 

Prevela sa nemačkog Ivana Maksić

Izvornik:

Walter Benjamin: Einbahnstraße

Frankfurt/M: Suhrkamp 1977, S. 7-38

Reprint izdanja iz 1928.

.

Mamac br. 2 – jun 2016.

Iz štampe je izašao drugi broj Mamca – novina za umetnost i društvena pitanja.

Karikatura V. Benjamina kao Kleov Angelus Novus, preuzeto sa Athens IndymediaSadržaj drugog broja:

Valter Benjamin

  • Carska panorama

Nika Dušanov

  • Muva
  • Ostrvo

Bogdan Cvetković

  • Konvertit

Ivana Maksić

  • U ime Književnosti ili Plamen apolitičnosti

Đorđe Jovanović „Jarac“

  • O takozvanoj agoniji Evrope

Sju Li Dž

  • Znam da će doći danxu lizhi
  • Ratnici od terakote na montažnoj traci
  • Meditacija
  • Reka / Obala
  • Čekanje u redu
  • Meni sa jednim jelom: podgrejano meso
  • Čitulja za kikiriki
  • Moj prijatelj Fa
  • Šraf je pao na zemlju

Dajana di Prima

  • Revolucionarno pismo # 49
  • Revolucionarno pismo # 60
  • Revolucionarno pismo # 69
  • Revolucionarno pismo # 78
  • Revolucionarno pismo # 86

Lejla Ferđami

Bob Lebowski

  • 100 privilegija

Bojan Marković

  • Presvetli pope milosti pun
  • Tvoj tatica je okrutni šejh

Poezija revolucije

  • Nikolas Giljen: LinčDž. Lorens, Migracije
  • Aleksandar Blok: Fabrika
  • Rafael Alberti: Jedan bauk kruži Evropom
  • Erih Frid: Deca i levičari
  • Erih Frid: Pitanje

Kako prebrojati mrtve – izbor iz poezije Persis Karim (odlomak)

persis karimPersis Karim – rođena je u San Francisku. Njen otac je bio poreklom Iranac, a majka Francuskinja. Karim je odrasla u Kaliforniji. Nakon diplomiranja, zainteresovala se za svoje iransko nasleđe, počela je da uči persijski jezik, a kasnije se priključila grupi iranskih aktivista (doseljenika) koji su otvoreno kritikovali društveno-politička zbivanja u Iranu za vreme Islamske revolucije i Prvog zalivskog rata. Karimje urednica dva zbornika savremene iranske poezije i proze, Let Me Tell You Where I’ve Been: New Writing by Women of the Iranian Diaspora (2006) i A World Between: Poems, Short Stories and Essays by Iranian-Americans (1999). Takođe, osnivačica je Udruženja iransko-američkih pisaca, predaje engleski jezik i komparativnu književnost na Univerzitetu u San Hozeu, Kalifornija.

KAKO PREBROJATI MRTVE

Vođenje evidencije o broju ubijenih Iračana nije posao Sjedinjenih Američkih Država”, rekao je jedan student,i uostalom, kako bismo prebrojali mrtve?”

Uzmite njihove udove razbacane po ulicama –
pomnožite ih sa hiljadu i jedan.

Pitajte svakoga u Bagdadu ko je izgubio
brata. Rođaka. Sestru. Dete – da zabeleži
njihova imena na magnetofonu.

Otiđite u svaku školu, stanite
ispred odeljenja, pročitajte imena učenika,
na svaku praznu klupu, bar dvoje mrtvih.

Potražite bilo koju prodavnicu u kojoj se prodaju cigarete –
pitajte ih koliko su boksova prodali ove godine.

Otiđite na autobusku stanicu i kupite deset karata –
ponudite ih bilo kome ko želi da ode.

Posetite pogrebnika. Pitajte ga koliko je
kedrovine i borovine poručio ovog meseca.

(S engleskog prevela Jelena Mandić)

* ceo tekst možete pročitati u štampanom izdanju

NARUDŽBENICA ŠTAMPANOG IZDANJA
(molimo pravilno popunite sve podatke)

[contact-form-7 id=“25″ title=“Mamac“]

 

 

 

 

 

Djeca prirode, Ljuljeta Lešanaku

ljuljeta(Edicija Mala kutija, Grupa 484, Beograd, 2012. prepev: Đorđe Božović)

Sve pomenute osobine narodne kulture sadrži u sebi i sažima njena najvažnija osobina, njena navodna prirodnost. Ukorenjena u rodnom tlu, verna svom poreklu iz pradavnih vremena, onih koji prethode razdoblju civilizacije, to jeste razdoblju iskvarenosti i opadanja, delo narodnih slojeva, koji su – prema Herderovoj oceni – “najprirodniji i najneiskvareniji deo nacije”, narodna kultura je pre svega prirodna kultura.

Ivan Čolović, Bordel ratnika

Između molitve i tabua

Već uvodnom pesmom, Misterija molitve, Ljuljeta nas upoznaje sa molitvenim ritualima porodične svakodnevice. Smeštene u neodređeno vreme između prošlosti i sadašnjosti, stidljivo kultivisane porodične molitve „izgovarane u sebi“ izgledaju kao prelogomena za de-mistifikovanu , depatetizovanu sadašnjicu. Molitve su istovremeno i zadržavanje traumatičnog sećanja na ono „što je bilo pre“, sećanja koje u svom sedištu tabuizira jednu vrstu kondenzovano suspregnutog “javnog stida” od onoga što govorom “naglas” može izbiti na površinu.

Ljuljetina poezija deluje otrežnjujućom ironijom na čitaoca. Kao skalpel – tehničko i pokazno oruđe jedne posmatračice stvarnosti, nad prećutanom “tajnom”, najavljuje određeno anatomski precizno seciranje svakodnevice, “prirode” u srcu svih kolektivističkih zabluda. Poetske slike se odaju posmatračkom oku kroz stapajuće, sumarne opise prirodne i društvene sredine postajući svojevrsna vivisekcija i kritika njenih najintimnijih predrasuda, anomije i prekršaja protiv istorijskog pamćenja – izgovorenih i učinjenih u ime tzv. prirode.

Ono što signalizira naslov jeste izvesno bukoličko prepuštanje, pastoralni uzmak, ali ono na šta je poezija Ljuljete Lešanaku pre svega usmerena jeste suprotnost bilo kakvoj estetizaciji. Poezija je tako istovremeno i kritika onoga što dolazi na povlašćeno mesto estetizacije “prirode”, a to je svojevrsna vrsta nacionalnog etosa, mistifikacije mita kolektivističke tradicije i veličanje etikecije upitnog herojskog nasleđa.

Nasleđe je isto što i nasilje nad individuom, skopčano je sa ratom, patrijarhatom, polnom i rodnom diskriminacijom, i to Ljuljeta eksplicitno uočava na više mesta u zbirci. Skretanje pozornosti čitaoca na ove “rasute” signale ostvaruje se čestim metonimijama, poređenjem kretanja muškaraca sa pravilnošću paradno-vojničkog stroja, kroz navodno tek usputno evociranje šamara koje je redovno trpela od strica “zbog loših ocena”, izvlačeći tu uspomenu kao bolni otisak na površinu, u jednom od svojih nekoliko traumatičnih flashbackova (Flashback 1, 2, 3) iz detinjstva.

“Dobro ime” porodice svodi se obično na kolektivnu žrtvu, pogibije u ratu, što Ljuljeta evocira kroz amblematski ponovljive zaostatke nasleđa, svedene na puku herojsku etikeciju (puška koja visi na zidu kao obeležje odsustva/prisustva ratnika). Kada se npr. seća udaje svoje majke, onda to ona čini nenametljivo, sa distancom koja joj omogućava neophodan odmak u odnosu na običaje sredine, i ironičan odnos prema “činjenicama” porodične predaje. Besperspektivnost sadašnjosti i budućnosti koja i dalje ritualno perpetuira obrasce prošlosti u ponovljivim gestama dolazećih generacija, precizno je i bolno dočarana slikom devetogodišnjeg dečaka koji se igra tako što “sabira i oduzima svježim lješnicima/godine koje su mu ostale do regrutacije”.

Bolna sažetost i kondenzovanost slike sadašnjice lišene budućnosti, oslonjene isključivo na neupitni, iako lažni mit o ratnički slavnoj prošlosti govori o nedostatku drugačije perspektive – o nemogućnosti da se prodre do tragova drugačije slike stvarnosti, o zatvorenosti društva koje ne može i ne želi da se suoči sa sopstvenim strahovima i slabostima, osim kroz permanentno prizivanje kolektivističkih tabua kroz koje uvek iznova regrutuje te hereditarne strahove i slabosti za nove militantne planove.

Zanimljivo je da Ljuljeta i sasvim intimne delove iz porodičnog mita iznosi sa gotovo istim stepenom distancirane lucidnosti, sa iznijansiranošću opservacije koja dubinski razume mehanizme društvene neravnopravnosti, i razlaže ih “iznutra”, paradigmatično, rastvarajući ih pred čitaocima. (Kad je mojoj baki bila došla snaha,/ kuća bješe prazna: … /S tako malo stvari morala je izgraditi čitav grad/ kako bi pronašla par ramena za jednu glavu. …/ Zatim su s njenog tijela zakapala djeca,/ kapi kiše s limene tende. / One koje su pale na mekhanu zemlju su zaboravljene; druge na asfaltu/ su se održale.)

De-personalizovana opservacija, kao i permanetno razdvajanje ličnog od kolektivističkog gledišta, često potkrepljuju sažetost koja je tipična za biblijske parabole i sentence iz “svetih knjiga”. Ali nije reč o pukom preuzimanju i imitaciji, već o ironičnom poigravanju i preokretanju zaloga nasleđene “mudrosti”. Lirska lakoća i prividna “blagost” kojom se rađanje dece upoređuje sa kapanjem kiše ima ulogu uspostavljanja lažne analogije između vegatativnog simbola plodnosti u prirodi, i porođaja žene kao podrazumevanog, opšteg mesta patrijarhalnog mentaliteta. “Lakoća” prokreacije prikriva traumatičnu ritualnu obaveznost fertiliteta i rađanja koja se “neprimetno”, sasvim podrazumevano nameće ženi kao njeno prirodno utočište i težnja, još od prvog trenutka stupanja u bračnu zajednicu. Takođe, biblijska intoniranost slike rađanja kroz parabolu o “dobrom sejaču” sabotira se ironičnom inverzijom – preživljavaju samo one jedinke koje su se otrgle od ultimatuma “rodnog tla”, koje su izbegle asfaltom, i nalaze se otrgnute, u “rasejanju” tj. egzilu, u fizionomijama okamenjenim na fotografijama “kao da su zalutali u tuđe živote”.

Prećutni ultimatum ustrojstva tradicionalne forme je utoliko konzervativnije i prisutnije izražen u svakodnevici, ukoliko se sve neizgovoreno i nezapisano “prirodno”, samo sobom podrazumeva.

Smisao Ljuljetinog čestog, ironizovanog parafraziranja biblije, kao i poslovica i usmenog predanja, upravo je skoncentrisan na efekat izneverenog ponavljanja, preokretanja i apsurdnog ogoljavanja posledica automatskog usvajanja opsesivne ritualne matrice. Time i sama eksploatacija života koja se oslanja na te neupitne povlašćene izvore javnog morala i tradicije, postaje vidljivija, iskače u prvi plan.

Misterij molitve nas ne uvodi slučajno izravno u košmarni svet nasleđa, nasilne familijarizacije, sirovu epsku “prirodnu datost” oličenu osvetničko-ratničkim atributima fanatične vere (“mača i ognja” ), kao jedinog istrajavajućeg obeležja trajne relikvijske zaostavštine predaka.

Ljuljetina zbirka nas provodi kroz hipnotizam “svetih reči” i posrnulih dela, ćutanja o stvarima odrastanja, seksualnosti i zrelog doba, naročito o stvarima strogo zabranjenim ženama. “Svete stvari” deluju suviše profano i banalno kada se zagrebe iza njihove svakodnevne ritualne pokorice. Ćutanje o stvarima prestaje da bude izraz pristojnosti i pronađene “prave mere” kada se ogoli moralna hipokrizija koja takav imperativ podstiče.

 

Preci i potomci

Odnos prema bogu je izjednačen sa imovinsko-pregovaračkom pozicijom, poslovnom logikom “odgode duga.” “Sveta figura” se doživljava kao autoritarno preteća, jednako kao i svaka druga maskulina figura koja je na mestu patrijarha kuće i odlučuje o sudbini čitave porodice.

Mitska aura predaka i potomaka je parodirana u farsičnoj rešenosti starijih da istraju u trajno fiksiranoj, imobilisanoj, petrifikovanoj pozi borbenog garda koji ih degradira na farsičan način…treba održati duh zarad takvog stava./Pljuvačka im još gorka od kafe, / i pod kragnama žaketa – barijera peruti, / ili bele zastave predaje.

Žilavost preživele, konzervirane tradicije počiva u inicijacijskom zamahu, suvišnom, trivijalizovanom patosu kojim pojedinci dobrovoljno predaju svoje telo i svoju misao prepuštajući se porodično-plemenskom imperativu.

Izvor te vrste s-kolena-na-koleno cementiranog tradicionalizma Ljuljeta pre svega nalazi u “svetoj” osrednjosti, u logici poricanja sebe parodično iznijansiranoj u figuri “poštenog čoveka, pravednog čoveka.” Takav čovek – zapravo “privilegovani” muški naslednik – sveden na puku formalnu egzemplarnost, lišen svega personalnog – spreman je da sam sebe dobrovoljno, dodatno automatizuje. Moć tradicije leži u upravo u dobrovoljnoj emfatičnosti groteskno hiperbolisane gestualnosti žrtvovanja svojeg “ja”. To se predavanje “vrsnog pojedinca” dočarava kao da je reč o vudu lutkici. Pojedinac tako opstaje još kao “sveta” mrlja, kao puko ispražnjeno mesto frivolne vašarske teatralnosti. Farsična lakoća “prirode tradicije” predstavlja se kroz jednu vrstu opskurne travestije lične emancipacije – čovekovo lice je upoređeno sa čaršavom na pikniku, istovremeno i prazno i udrobljeno od mrva.

Dodatna opskurantska banalnost kvazireligijskog žrtvovanja sebe volji drugih zasniva se na tričavosti vere u sopstveno “dobro poreklo” kao jedinu utvrdivu validaciju sopstvene vrednosti. Etnički “čisto” rođenje poriče smisao rada na sebi, smisao emancipacije pojedinca, dok promoviše smisao žrtvovanja/predavanja tela&uma pukoj motorici/tehnologiji depersonalizovanog nasleđivanja, kako se u pesmi naglašava – po analogiji, “jer mu je tako radio i deda i otac, a možda će isto i sin”. Navodno neumitna predvidivost već kompletirane fatalističke anticipacije koja se pretvara u već gotovu životnu izvesnost, jeste ono što najviše obeshrabruje u toj vrsti iritantne neumitnosti. Čitav opis “idealnog” čoveka se zaokružuje jednom veštom parabolom o slobodi, koja otvara dodatno pitanje o prirodi takve “nužnosti” – “Koliko daleko ću ići?” pitao je jedanput sin./”Toliko da ne izgubiš sebe od pogleda!”/Mogao je da ima svoj san jer je njegovo genealoško stablo / izgorjelo od groma,/ i fini se miris uluweah raširio selom.

Pitanje koje je ironično postavljeno –vraćajući se samom čitaocu – pitanje u formi pasivnog primanja roditeljske dozvole “da se bude slobodan” uvek sadrži “između redova” dozu pretnje i naredbe. Ciničan komentar na kraju samo pojačava osećaj bespomoćnosti pred fatalizmom kolektivističke “predestinacije” i voljne odmazde. Sin se jedino “nadnaravnim” katastrofičnim preokretom “prirode” može odrešiti od takve vezanosti. Rat i uništenje dolaze kao surogat, lažna inicijacija slobode od genealoškog stabla, pošto nema mesta za otvaranje pukotine generacijskog jaza.

Ljuljeta ističe u prvi plan doslovnu poetsku analogiju nakaradno skrojenog, začaranog kruga “prirode tradicije” koju međutim bukvalizacijom metafore, odnosno etimološkim obrtom u jeziku – genealoško stablo se doživljava kao stvarno stablo koje je izgorelo, nasiljem iščupano iz inercije sputavajućeg tla – izjednačava nasleđe razaranja i rata sa prirodnom katastrofom. Čitalac je doveden u nelagodu rasuđivanja oko nedoumice da li je reč o katastrofi koja se jednostavno, sama od sebe dogodila, po zakonima prirode, ili pak poetska insinuacija seže dublje – što se da zaključiti iz čestih aluzija na sahranjivanje rano stradalih članova porodice, borbenu gotovost muških predaka i naslednika, i traumatsku repriznost scena ranjenosti i ozleđenosti…

Iz tako skrojene kompulzivne ustrojenosti za nove ratove i žrtve teško je čak i imaginirati sopstveni prostor bega, a još znatno teže izgraditi ga u realnom životnom prostoru okupiranom mitskim sagama o veličini predaka i potomaka.

Nikola Đoković

* ceo tekst možete pročitati i u štampanom izdanju

NARUDŽBENICA ŠTAMPANOG IZDANJA
(molimo pravilno popunite sve podatke)

[contact-form-7 id=“25″ title=“Mamac“]

POLEMIKE OSKARA DAVIČA: PREISPITIVANJE LITERARNOG KANONA (odlomak)

Tekst koji sledi predstavlja retranskript tribine održane 15. februara 2015. godine, u kragujevačkom skc-u pod nazivom Davičo kao nepročitan pisac, polemike i preispitivanje literarnog kanona. Istoimena tribina je održana i 25. juna u beogradskom DKSG-u. Tekst je pretrpeo naknadne izmene i dopune.

(odlomak)

fajterU svetlu Davičove društvene svesti, zanimljiv je njegov stil pisanja (na to bih se malo osvrnuo). Žanrovski, polemičku prozu možemo smestiti između društvenog angažmana, autobiografskih svedočanstava i čiste književnosti, esejističke slobode refleksije nad „sirovim datostima“. On kao da istovremeno vodi „dvostruki dijalog“ – ka unutra i ka spolja. Sa jedne strane, polemiku sa tadašnjim društvenim establišmentom, onim što se etabliralo kao norma i konvencija, kao tendencija toga doba, ali istovremeno, sa druge strane, vodi i unutrašnju polemiku – solilokvij, sa „strategom u sebi“.

On je tu na tragu jedne vrste dijalektičkog materijalizma, naravno po uzoru na Marksa, ali taj njegov materijalizam nije usvojen po inertnom modelu „duha vremena“ koji se pasivno reprodukuje po „partijskom zadatku“, već on poseduje znanje marksizma kao nešto delatno, kao nešto što ga određuje kao revolucionarnog trudbenika, nekog ko aktivno produkuje novi sistem vrednosti i ideja. Dijalektički materijalizam počiva na nekoj vrsti trvenja, konflikta, spora koji nastaje u sukobu objektivnih datosti i subjektivnih težnji. Ako je početni trenutak dijalektičke kritike smešten izvan subjekta – u samo društvo, onda se drugi pol dijalektičkog kruga završava u samom „delatnom“ subjektu. Pisac je za Daviča po vokaciji pozvan da utemeljuje nove društvene vrednosti, on je po vokaciji modernista, ne samo po retoričko-stilskom, niti epohalnom opredeljenju.

Svako dijalektičko mišljenje podrazumeva ono što je još Hegel utemeljio – tezu, onda pobijanje te teze – antitezu, i sintezu kao sumu koja opet nije nikakav prost zbir i spoj ova prva dva momenta, već je produkcija novog, proizvođenje novog u mišljenju, artikulacija novog u istoriji.

Davičova poetska dijalektika, u kojoj je već prisutan polemički pâtos, ide ka trenutku otvaranja dijalektičkog kruga koji se zatvara tek u revolucionarnom subjektu, koji zapravo uvek izmiče (i tako je pitanje zaokruživanja kritike epohe nemoguće zaključiti).

Ako se u Davičovoj poetsko-trudbeničkoj ravni, polazi od pobijanja socrealističke literature kao simplifikovanog pogleda na svet koji želi sebe da predstavi kao jedino moguć, njegova antiteza počiva na otklanjanju od tendencije trenutka onim modernističkim impetusom „permanentog revolucionisanja“ sebe i stvarnosti, da bi trenutak sinteze bio pomaknut iz stvarnosti, dislociran, izmaknut u ono što tek treba da dođe, kao izvesna utopijska projekcija koja se kao takva nikada do kraja ne završava. Svaka vrsta revolucionarne utopije uvek razapinje revolucionarni subjekt između sadašnjeg i budućeg trenutka, između onog što jeste i onoga što još uvek nije, jednog – još uvek ne, jedne latencije, tj. potencije. Utopija nije nikad nešto što je potpuno nemoguće, što je apsolutno nezamislivo kao društveni poredak, poredak življenja, ali je njen puni potencijal najveći u onome što još nije ostvareno na planu emancipacije humaniteta.

Davičo je jako koncentrisan na ono što tek treba doći u jeziku (treba pronalaziti nove izraze, treba naći nov jezik – to stalno potencira), a samim tim i u stvarnosti koju taj jezik mora da anticipira. Ipak, Davičo je itekako svestan jezika kao procesa razvoja društva, te da novog nema bez potpune društvene emancipacije, ali možemo ipak reći da je on na poziciji maksimilizacije mogućnosti poetskog jezika da „intuira“ društvene tokove. Pozicija revolucije uvek postavlja imperativ prevazilaženja zatečenog, uprkos prihvaćenim društvenim konvencijama, konzerviranim normama, „javnom mnenju“, populističkom faktoru „većine“ . Konačno, radi se o procesu uprkos samoj konvencionalizovanoj stvarnosti koja ne želi to što već nazire u sopstvenom korpusu, na vidokrugu, kao modernizatorski potencijal književnojezičke savremenosti – da prihvati kao deo standarda, da prizna status društvene vrednosti po sebi.

Da vidimo sada kako se njegov dijalektički polemičarski duh odražava u konkretnim stavovima: odabrali smo neke reprezentativne primere i citate iz njegovih polemika da biste mogli lakše da pratite.

O angažmanu, cenzuri i autocenzuri

davico tvDok su na vlasti neprijatelji – lako je kresati istine. One ubijaju neprijatelja. To je dobro dok su dobro i zlo odvojeni i rodovi pomešani. Ali kako superteškim pesnicama poetskih istina usmrćivati zlo u dobru, neprijatelja u prijatelju, nedruga u drugu, to što je ostalo od prošlog u životu, jer ti si ga stvarao i borio se da do njega dođe, ti si robijao i pucao da ovi milicajci održavaju ovaj red u ovoj državi koja je više no tvoja država, i više no tvoja ljubav, ti sam i tvoje dete ujedno! Kako poreći sebe koji jesi? Kako poezijom dijalektički ukidati neukinute zaostatke prošlosti koja grčevito živi u tebi. Amputacijom? Da sloboda bude invalid? A kako pregristi jezik, ne reći istinu, kad ti i postojiš samo da bi je mogao reći…

Maksimalizacija revolucionarne etike direktno se potencira Davičovim stavom prema cenzuri. On kao da kaže – ako zadajem sebi najveći mogući cilj, imperativno, to je istovremeno estetski ali i etički imperativ putem kojeg se onda mora postaviti pitanje cenzure i autocenzure. Ne samo da je svestan da postoji sklonost cenzuri i konformizmu i u vremenu dok piše, nego i da je razlika između cenzure i autocenzure u stepenu, ne u kvalitetu. Davičo vidi da svaka cenzura počinje kao jedna vrsta autocenzure, kalkulisanja sa sopstvenom savešću u ime „viših ciljeva“. To je predvorje konformizma i konzervativizma, ne ono što se javno izriče kao zabranjeno, već ono što se prećutkuje jer se već unapred anticipira „loša volja cenzora“.

Reč je o interiorizaciji, što je za pesnika posebno problematično stanje. Pesnik može pred sobom opravdati tu cenzuru i naknadnim „spoljašnjim razlozima“, tako postavši sam sopstveni cenzor. Npr. ne želi da poremeti „trenutne ciljeve revolucije“, ne želi da se zameri birokratiji, želi da ostane samo „funkcioner jezika“ – funkcioniše kao neko ko održava zadato stanje, održava status quo. Primetna je bogata ironijska metaforika – jezički birokrata vidi svoj poziv kao zalog za uvećanje sopstvenog društvenog benefita i prestiža. Ako pesnik želi da prekorači zadatost, i da iskorači u nešto novo onda on, makar to bilo i implicitno, želi da priča o nečemu nad čim ni jedan režim i poredak stvarnosti, pogotovu ne onaj koji sebe izdaje kao a priori reformistički i progresivni, nema apsolutnu moć jačeg, niti ideološko-birokratsku tapiju. Kako kaže na jednom mestu:

Strašno je kad cenzor u srcu otvori svoju kancelariju i tamo, u savesti, dvadeset četiri časa na dan cenzuriše ne samo gotove stihove nego analizira i hemijski sastav poetske magle u njenom mucavom nastajanju…

* ceo tekst možete pročitati u štampanom izdanju

NARUDŽBENICA ŠTAMPANOG IZDANJA
(molimo pravilno popunite sve podatke)

[contact-form-7 id=“25″ title=“Mamac“]

 

Mamac br. 1 u prodaji

U januaru 2016. uz štampe je izašao prvi broj Mamca – novina za umetnost i društvena pitanja.Mamac-br-1---naslovna

Sadržaj prvog broja:

– Polemike Oskara Daviča

(preispitivanje literarnog kanona)

  • O angažmanu, cenzuri i autocenzuri
  • Pesnik kao trudbenik
  • Davičov obračun sa nacionalizmom

– Kratak izbor iz Davičove poezije

  • Kasapnica treperi u nama
  • Higijena
  • Svedok
  • Na godišnjicu jednog susreta sa žutim septembrom
  • Ridaji nad sudbinom u magli
  • Uspomena na jednu od svih gladi
  • San No 2

ljuljeta– Djeca prirode, Ljuljeta Lešenaku
(prikaz-esej istoimene zbirke pesama)

 Između molitve i tabua

  • Preci i potomci
  • Ritualizacija polnosti
  • Van istorije, trajno vreme traume
  • Jezička taksonomija
  • Gutanje knjiga

– Kako prebrojati mrtve
(izbor iz poezije Persis Karim)

  • Kako prebrojati mrtve
  • Katastrofa na pomolu
  • Atefeino pogubljenje
  • Hibrid

Katarina Cakova: Drvo