Lejla Farđami – NAJBOLJI MUŽ DO SADA

Lejla FarđamiJa sam udata žena
čiji je muž Smrt.
Moj muž, Smrt,
poljubi me
pre nego što krene na posao,
uzme kofer pun čitulja,
nežno zatvori vrata za sobom
kao da ne želi da komšije podseća
na ograničenost njihovog postojanja,
dosađuje Azraelu
koji radi prekovremeno još od Postanja.
Smrt me nikad nije udario
ni podmitio,
Smrt je zadovoljan saznanjem
da se nikada neću razvesti
ili naći nekog drugog,
Smrt mi govori da je lud za mojim zubima, lobanjom i kičmom,
da će čuvati moju vilicu i krhke zglobove
kao što bi čuvao malog letećeg dinosaurusa
„kariku koja nedostaje“
u svom arheološkom muzeju ljubavnica.
Smrt je toliko veran da me nikada ne bi napustio zbog druge žene
i toliko je velikodušan da bi mi poklonio svaki pedalj zemlje koji bih poželela.
Svaki put kada osetim nostalgiju života na zemlji
Smrt me podseti na krila prebačena preko praga
i šapne: „Misli na let.“

* sa engleskog prevela Jelena Mandić

Lejla Farđami (Leila Farjami) je savremena iranska pesnikinja, rođena 1972. u Teheranu. U Ameriku se preselila za vreme Prvog zalivskog rata (1980-1988) koji je vođen između Iraka i Irana. Farđami je objavila četiri zbirke poezije koje su prevedene na nekoliko jezika. Bavi se i psihoterapijom i prevodilaštvom, na persijski je prevela Pesme Kabira, zbirku poezije istoimenog indijskog pesnika iz XV veka. Osnovala je književnu digitalnu datoteku Sherophone koja na svake dve nedelje objavljuje po jednu pesmu savremenog iranskog i stranog pesnika. Trenutno živi i radi u Kaliforniji.

***

Mapirajući opseg tema od patrijarhalnog doma, preko simboličke figure Oca do braka kao društvene norme kojom se sputava i domestikuje žensko telo kao eksluzivni posed muškarca, savremena iranska poezija osvešćuje poziciju žene subalterna, one koja je unapred ućutkana, i koja po rigidnim pravilima zajednice ne može čak ni artikuliše svoj glas. Upravo zbog markirane pozicije društvene ginofobičnosti, upravo zbog tabua koji prepliću ingerencije države sa za ženski subjekt smrtonosnim prerogativima „svete zaje-dnice“, u izabranoj poeziji iranskih pesnikinja biva posebno univerzalno i humanistički osvetljen uski prostor feminine pobune u tekstu.

Lejla Farđami koristi ispovednu epistolarnu tehniku da bi se „izravno“ obratila ocu, uspomeni na njega, skrutinizujući svoja lirska, nevina, skoro ljubavna sećanja na njegovo detinjstvo iz čije senke izvlači i egzorcira figuru Oca koji postaje simbolički ono što od njega društvo očekuje –

Ovo je pismo za sav sneg koji je nekada imao istu boju kao i tvoje detinjstvo,
ta daleka nevinost
prekrivala je tvoje telo poput nevidljivog božanskog plašta
koji se postepeno pretvarao u dronjavu uniformu vojnika
sa željom da
stvara
i ubija neprijatelje.

Egzorcirajući „nevinost“  kao hipokriziju koja je naročito religijski markirana u slučaju žena koje moraju svoje detinjstvo potčiniti budućem mužu, poetska persona se „obećava“ Smrti kao idealnom udvaraču. Apostrofa je domi-natna poetska stilska figura invokacije prilikom razbijanja ove vrste društvenih zabrana i tabua. Slika žene i Smrti kao alegorijskih idealnih partnera doziva u sećanje koliko srednjovekovna religijska, mizogina uprizorenja ženske seksualnosti kao „tajne“ saveznice tanatosa, isto kao što podseća čitaoca na memento mori trenutke koji dobijaju ponovnu hororičnu aktuelnost u javnim smaknućima žena zbog prekršaja „uvr-ede svetih relikvija“ braka, „nevernosti“ i seksualnih „de-likta“. Ali ova alegorija upućuje dodatno na još jedan aspekt onkraj konvencionalnih ginofobičnih razračunavanja sa ženskim libidom kao smrtnim grehom po sebi. Smrt je otelotvorenje civilizacijske utehe, ona ne podleže sveopštoj društvenoj hipokriziji koja se krije pod plaštom braka, vernosti mužu zaveštanjem sopstvenog tela kao poseda; ona je konačno jedan vid eskapizma demokratičnosti u sveopštoj tiraniji „svetosti“ jer  „Smrt me nikad nije udario ni podmitio (…) Smrt je toliko veran da me nikada ne bi napustio zbog druge žene i toliko je velikodušan da bi mi poklonio svaki pedalj zemlje koji bih poželela.“

Na drugom mestu, razračunavanje ljubavnika sa svetim tabuima poprima introjektovanu dimenziju svesne deg-radacije, animalizacije, prkosnog nošenja statusa „vaške“ u bolnoj svesnosti o sveopštoj destrukciji neprivilegovanih života (Nikada nećemo poprimiti ljudsko obličje / i zato postanimo bar dobre vaške / poput onih koje ukrašavaju kosu siročeta iz Mazar-Šarifa / koje uskoro neće imati ni češalj ni prste.)

Konačno, potpunom poetskom mimikrijom nabijenom satirom, ironijom i cinizmom, Lejla izlaže svoju feminističku kritiku žene kao automatona, kao poslušne multipraktične robe koja zadovoljava sve kriterijume prodaje i sve ukuse patrijarhalnih naručioca (Superžena na prodaju). Pesma-katalog zapravo kruži oko višestrukosti muške ginofobične želje, izvlačeći na površinu sve muške fantazme o društveno sanktifikovanom nasilju svođenjem žene na kuvaricu, posed, objekat fizičkog nasilja, silovanja, spaljivanja, figuru subalterna koja može da izdrži sva poniženja i po potrebi postane nevidljiva, nema, gluva i slepa.

Nikola Đoković

Sju Li Dž – Moj prijatelj Fa

radna snaga pakuje ajfonMoj prijatelj Fa

Uvek s rukama na krstima
ti si tek mladić
ali drugim radnicima izgledaš
kao trudnica u desetom mesecu
nakon što si iskusio život radnika migranta
kada govoriš o prošlosti, uvek se smeješ
ali osmeh ne može prikriti tvoju teskobu i jad
pre sedam godina došao si sam
u ovaj deo Šenžena
pun duha, pun vere
a ono što te je dočekalo beše led
crne noći, dozvole o privremenom boravku, privremena utočišta…
nakon lažnih početaka došao si ovde u najveću fabriku opreme na svetu
i počeo da bdiš, pričvršćuješ zavrtnje, radiš prekovremeno, radiš noćne smene
farbaš, završavaš, glancaš, glačaš
pakuješ i sortiraš, pomeraš gotove proizvode
savijaš se i ispravljaš hiljadu puta svakog dana
dovlačiš hrpe naslaganih proizvoda preko poda radionice
seme bolesti je posađeno a da ti to nisi ni znao
dok te bol nije odvukla u bolnicu
i to je bio prvi put da si čuo
nove reči „diskus hernija“
svaki put kada se smeješ dok govoriš o bolu i prošlosti
pokrene nas tvoj optimizam
sve dok za proslavu Nove godine nisi pijan
zgrabio flašu alkohola desnom rukom, i podigao tri prsta leve
zaridao si i rekao:
„Nemam ni trideset godina
Nikada nisam imao devojku
Nisam oženjen, nemam zanimanje
I ceo moj život već se završio.“

 

* sa engleskog prevela Ivana Maksić

Sju Li Dž (Xu Lizhi, 许立志 1990–2014) bio je kineski pesnik i radnik u Fokskon (Foxconn) fabrici elektronskih delova. U 24.  godini izvršio je samoubistvo skočivši sa 17. sprata zgrade u Šenženu, nedaleko od mesta gde je radio. Njegova poezija govori o životu unutar fabrike, o godinama provedenim danonoćno na pokretnoj traci, brutalnoj eks-ploataciji, mladosti koja je ustuknula pred strukturnim prinudama, frustracijama i brutalno ledenoj zbilji. Upeča-tljive i potresne slike prožete su ciničnim, crnohumornim detaljima, suptilnim komentarima o proživljenom iskustvu nametnute, dehumanizovane stvarnosti. Budući da je naj-veća želja ovog pesnika – da radi kao bibliotekar ili prodavac knjiga – ostala neispunjena, Sju Li Dž je jedino kroz poeziju uspeo da ostavi autentičan, izrazito ubojit trag o vapaju za životom vrednim življenja.

(2010. godine zabeležen je značajan talas samoubistava radnika fabrike Fokskon, nakon čega su izvan fabričkih spavaonica postavljane mreže za hvatanje samoubica. 2012. godine desile su se masovne pobune radnika fabrike Fokskon (2.000 radnika je učestvovalo u štrajkovima) za koju se zna da je u svojim pogonima angažovala i dečju radnu snagu.)

 

Valter Benjamin (1892 – 1940): CARSKA PANORAMA

I: U gomili fraza koje odaju mešavinu gluposti i kukavičluka koje su sastavni deo načina života nemačke buržoazije, postoji jedan iskaz o katastrofi koja samo što nije nastupila posebno vredan pažnje – „ovako više ne može“. Bespomoćno hvatanje za ideje o bezbednosti i imovini koje potiču iz prošlih decenija sprečavaju prosečnog građanina da zapazi prilično značajne stabilnosti, posve novog tipa, na kojima počiva savremena situacija. Pošto mu je relativna stabilnost predratnih godina odgovarala, on nužno smatra svako stanje koje ga lišava imovine nestabilnim. Ali, stabilne situacije nikako nužno nisu prijatne, a još pre rata postojali su društveni slojevi za koje su stabilizovani odnosi značili samo stabilizovanu bedu. Propadanje nije ništa manje stabilno, niti manje iznenađujuće, od uspona. Samo računica koja priznaje propast kao jedinu datost sadašnjeg stanja, mogla bi da prevaziđe slabašnu zaprepašćenost nad onim što se svakodnevno ponavlja, a da fenomene propasti sagleda kao apsolutno stabilne, dok bi izbavljenje bilo nešto vanredno što se graniči sa čudesnim i neshvatljivim. Narodi Srednje Evrope, u okvirima svojih nacionalnih zajednica, žive poput stanovnika nekog opasanog grada čije zalihe hrane i baruta ponestaju i koji, po ljudskom rezonovanju, gotovo da ne mogu da očekuju spas. A u tom slučaju, pitanje predaje – i to bezuslovne – treba ozbiljno uzeti u obzir. No, nema i nevidljiva sila s kojom se Srednja Evropa sukobila ne pregovara. Stoga, ništa drugo ne preostaje do uperiti pogled, u neprekidnom iščekivanju poslednjeg juriša, ka ničemu drugom do vanrednom događaju koji u ovom trenutku jedini može doneti spas. Međutim, to nužno stanje snažne, prenapregnute pozornosti, koja ne ostavlja prostora za prigovore, moglo bi, budući da smo već u volšebnom kontaktu sa silama koje su nas zarobile, zbilja prizvati čudo. Sa druge strane, oni koji pretpostavljaju da se ovako više ne može, jednog će se dana suočiti sa činjenicom da za patnju pojedinaca, kao i zajednica, postoji samo jedna granica preko koje se dalje više ne može: uništenje.

II: Jedan čudnovat paradoks: kada delaju, ljudi na umu imaju samo sitnosopstvenički interes, premda su, istovremeno, više nego ikad, u svom ponašanju određeni instinktima mase. I više nego ikad, instinkti mase su postali zbunjujući i životu tuđi. Dok mračni instinkt životinje – o čemu govore nebrojene anegdote – naslućuje, kako se opasnost primiče, izlaz koji se još uvek ne nazire, dotle ovo društvo, čiji svaki pojedinačni član brine samo o svom bednom blagostanju, propada sa životinjskom neosetljivošću ali bez one neosetljive intuicije životinjama svojstvene, poput slepe mase, pred svakom, pa i najočiglednijom opasnošću, a raznolikost pojedinačnih ciljeva beznačajna je pred identitetom determinantnih sila. Tako se iznova pokazuje da je privrženost društva uvreženom i već odavno izgubljenom životu, tako rigidno da poništava upravo ljudsko korišćenje pameti i predviđanja, čak i u slučajevima kobne opasnosti. Na primeru ovog društva, slika gluposti je potpuna: tu su nesigurnost, čak perverzija vitalnih nagona, nemoć, pa i urušavanje intelekta. To je stanje čitave nemačke buržoazije.

III: Sve intimne međuljudske veze postaju gotovo nepodnošljivo, prodorno jasne, i stoga teško održive. Budući da novac zloslutno stoji u središtu svih stvari od životnog značaja, a s druge strane je upravo to tačka u kojoj se gotovo sve veze kidaju, tako sve više, kako u prirodnom tako i u moralnom delokrugu, nestaju bezrezervno poverenje, spokoj i zdravlje.

IV: Nije se bez razloga ustalio izraz „gola“ beda. Ono što je najpogubnije u javnom izlaganju bede, prakse koja je počela po zakonu nužnosti i koja čini vidljivim tek hiljaditi deo skrivenih jada, nije sažaljenje niti podjednako užasna svest o vlastitom izuzeću koja se budi u posmatraču, već stid. Nemoguće je ostati u nekom nemačkom velegradu, u kom glad primorava one najbednije da žive od sitnine kojima prolaznici pokušavaju da prikriju prizor gole bede koji ih ranjava.

V: „Nije sramota biti siromašan“. Lepo zvuči. Ali oni osramoćuju siromašnog. To čine, i još ga teše ovom starom izrekom. To je jedna od onih izreka koja je nekad možda nešto i značila, ali se odavno otrcala. Ne razlikuje se mnogo od one brutalne „ko ne radi, taj ne treba ni da jede“. Kada je postojao rad od kojeg je čovek mogao da se prehrani, postojalo je i siromaštvo koje nije bilo sramno, ukoliko bi zadesilo čoveka zbog nekog telesnog nedostatka ili kakve druge nesreće. Ali današnje stanje obespravljenosti u kom se rađaju milioni ljudi i u koje su stotine hiljada ljudi gurnute zbog osiromašenosti, jeste ništa drugo do sramno. Prljavština i beda rastu oko njih poput bedema sagrađenog nevidljivom rukom. I baš kao što čovek može mnogo toga da podnese u osami, ali opravdano oseća sram kada ga njegova žena, koja to isto trpi, gleda u takvom stanju, tako i pojedinac može da trpi mnogo toga kada je sam, sve dok to može da prikrije. Ali niko ne bi nikada mogao da sklopi mir sa siromaštvom, ukoliko ono pada kao senka divovskih razmera na njegov narod i njegov dom. U tom slučaju on mora biti na oprezu pred svakim poniženjem koje mu se priredi, i disciplinovati se tako da njegova patnja preraste u uzlaznu putanju pobune, a ne u put tuge koji vodi nizbrdo. Ali za takvo što nema nade sve dok se najcrnji, najužasniji udes sudbine koji se svakodnevno, pa i svakog časa razmatra u štampi, prikazuje kroz sve moguće prividne uzroke i posledice, što nikome ne pomaže da razotkrije mračne sile koje su porobile njegov život.

VII: Sloboda razgovora nestaje. Ako se ranije prilikom razgovora podrazumevalo zanimanje za sagovornika, danas je to zapitkivanje o ceni njegovih cipela ili kišobrana. Prilikom svake prijateljske razmene informacija, neizbežno se nameće tema životnog stanarda, tema novca. Pritom su manje bitne brige i patnje pojedinaca, u kojima bi se mogli jedni drugima naći, koliko uopštena razmatranja. To je kao kada bi neko bio zatvoren u pozorištu i primoran, hteo to ili ne, da prati događaje na sceni, kao i da ti događaji budu, hteo to ili ne, predmet njegovih misli i govora.

VIII: Svako ko nije lišen sposobnosti da uvidi propast, požuriće sa tvrdnjom u vidu posebnog opravdanja za vlastitu prisutnost, delanje i učestvovanje u ovom haosu. Pošto ima mnogo uvida koji se tiču opšte propasti, stoga ima i mnogo izuzimanja za svačije područje delovanja, prebivalište i dati trenutak. Svuda je prisutna slepa volja da se sačuva prestiž lične egzistencije, pre nego da se, kroz nepristrasnu procenu, sopstvena nemoć i upletenost u sve to bar razluče od opšte zaslepljenosti koja im stoji u pozadini. Zbog toga je vazduh tako zasićen teorijama o životu i pogledima na svet, i zato u ovoj zemlji one deluju tako oholo, jer na kraju krajeva skoro uvek služe samo da legitimišu neku potpuno beznačajnu privatnu situaciju. I zato je vazduh prepun  fantoma, fatamorgana  o nekoj slavnoj kulturnoj budućnosti koja će nas sve preko noći zadesiti u punom cvatu, samo zato što je svako privržen optičkim varkama koje stvara njegovo od svega izolovano stanovište.

 

Prevela sa nemačkog Ivana Maksić

Izvornik:

Walter Benjamin: Einbahnstraße

Frankfurt/M: Suhrkamp 1977, S. 7-38

Reprint izdanja iz 1928.

.

Mamac br. 2 – jun 2016.

Iz štampe je izašao drugi broj Mamca – novina za umetnost i društvena pitanja.

Karikatura V. Benjamina kao Kleov Angelus Novus, preuzeto sa Athens IndymediaSadržaj drugog broja:

Valter Benjamin

  • Carska panorama

Nika Dušanov

  • Muva
  • Ostrvo

Bogdan Cvetković

  • Konvertit

Ivana Maksić

  • U ime Književnosti ili Plamen apolitičnosti

Đorđe Jovanović „Jarac“

  • O takozvanoj agoniji Evrope

Sju Li Dž

  • Znam da će doći danxu lizhi
  • Ratnici od terakote na montažnoj traci
  • Meditacija
  • Reka / Obala
  • Čekanje u redu
  • Meni sa jednim jelom: podgrejano meso
  • Čitulja za kikiriki
  • Moj prijatelj Fa
  • Šraf je pao na zemlju

Dajana di Prima

  • Revolucionarno pismo # 49
  • Revolucionarno pismo # 60
  • Revolucionarno pismo # 69
  • Revolucionarno pismo # 78
  • Revolucionarno pismo # 86

Lejla Ferđami

Bob Lebowski

  • 100 privilegija

Bojan Marković

  • Presvetli pope milosti pun
  • Tvoj tatica je okrutni šejh

Poezija revolucije

  • Nikolas Giljen: LinčDž. Lorens, Migracije
  • Aleksandar Blok: Fabrika
  • Rafael Alberti: Jedan bauk kruži Evropom
  • Erih Frid: Deca i levičari
  • Erih Frid: Pitanje